Dida

 Stajao sam na kiši na travnjaku malog groblja u Suvarnu i nevešto se krstio pokušavajući da prikrijem da nisam katolik. U ime Oca, i Sina,

i Duha svetoga. Nisam ni neki pravoslavac, al' 'ajd sad. Niko mi ne bi zamerio što sam pravoslavac, ali ja sam nekako osećao da to treba

da prikrijem, pa sam se krstio onako sa četiri prsta umesto sa tri, i sa leva na desno. Nisam ja znao ni sa tri prsta da se prekrstim kao

čovek. Nego sam to radio onako smotano i izveštačeno, kao kad glumica koja nikad nije kuvala, meša varjačom ručak u nekoj seriji, pa

drži varjaču kao stabljiku od ruže bojeći se da se ne ubode na trnje. Jedino kada sam morao da se krstim bilo je na sahranama, krštenjima

ili nedaj Bože na venčanjima u crkvi. I šta uopšte ljude tera da se venčavaju? Krste te kad si mali pa o tome ni ne odlučuješ. Umiranje

nažalost nije opciono. Ali da se venčavaš ne moraš. Nisam se nikad krstio da naglasim svoje iznenađenje, čuđenje ili zgražavanje. Ne. To

mi je delovalo kao jeres. Ali bih zato uvek kucnuo u drvo protiv uroka ili pošao tri koraka unazad kad bi mi crna mačka prešla put. To mi je

nekako bilo logično. Ne bi to ljudi izmislili da nema nikakav smisao. Da li Bog postoji, pod velikim je znakom pitanja. Nisam ga nikad

video. Crnu mačku sam pak video mnogo puta. I ako ljudi kažu da je opasno tek tako nastaviti kretanje kad ti crna mačka preseče put ,

bez da se vratiš tri koraka unazad, onda je to tako. To proističe iz iskustva, i treba tome verovati.

  Krstio sam se tako nad grobom svog dede koga sam malo poznavao. On je mene poznavao još manje. Zapravo poznavao sam odlično

njegov život iz priča starih o njemu, ali ne i njega lično. Šta je voleo, šta ga je ljutilo? A i kako bi ga poznavao kad smo za njegovog života

proveli zajedno ukupno svega jedno mesec dana. Niko tome nije kriv. Ponajmanje on. Suvarno je meni bilo na kraju sveta. Rat u Bosni je

tome samo pripomogao. Svraćali smo u Suvarno svake godine na po par dana, kada se vraćamo sa mora, za vreme letnjeg raspusta. Sve

do moje desete godine. Onda se Balkan razbuktao a ja sam bio sa druge strane Drine.

  Čekao sam mudro da sveštenik kaže šta ima, i da raja počne da se krsti pa bih i ja za njima. Da potrefim trenutak kad treba. U ime Oca, i

Sina, i Duha svetoga. Ne, ne... Levo pa desno, ne desno pa levo. Moja baba Mara je primetila da sam se spetljao kao pile u kučini i uputila

mi je blagi osmeh, tek da shvatim da sam među voljenima. Bila je potpuno pribrana. Dobro, pribrana koliko je to bilo moguće za ženu

kojoj je upravo umro suprug. Odmah do nje bila je umiljata bakica potpuno sede kose uvijene u punđu. Samo ju je kosa odavala da ima

puno godina iza sebe, jer joj je lice bilo kao u devojke. Za to je zaslužan planinski vazduh. Da li smo beše u srodstvu ili nam je samo

komšinica? To ovde nije bilo bitno, znao sam to. U Suvarnu su svi kao rod rođeni. Svi se odmah skupe u jednu kuću kad nevolja udari. I to

pomaže. Ta pripadnost komuni koju su ovde poštovali, održala ih je u životu u ovom lepom ali nepristupačnom i ponekad surovom kraju.

Sećam se te bakice kao mile, drage i brižne ženice koja bi nam donosila mleko dok smo se kao deca igrali napolju. Toplo mleko sa

izdvojenim kajmakom na vrhu. Varenika, da sad se sećam, tako to ovde zovu. Tako zovu prokuvano sveže izmuženo mleko. I sad mogu da

osetim miris varenike i toplinu koju je budila u meni svaki put. I još jednom: „U ime Oca, i Sina, i Duha svetoga.“ Levo pa desno, ok. Hrane

nema po groblju kao kod nas. Bogu hvala. Mrzeo sam da jedem po grobljima. Koja je budala to uopšte smislila. Sveštenik je počeo da

govori polako i smireno na latinskom. Zvučalo je tako uzvišeno. Bilo je neobično hladno za leto. Kiša koja je padala nije bila ona letnja,

topla. Ne. Bila je neprijatna i prskala je iz svih uglova. Planinska kiša, hladna kao led. Bockala me je po golim rukama kao iglama. Vetar

nije prestajao. Posle nekog vremena sam prosto odustao i zaklopio kišobran. Imam kačket, biće dovoljno. Neprimereno, znam, ali kačket

je bio crn. Običan, sporstki, ne onakav kakav je moj deda znao da nosi, italijanski. On taj kačket skoro da nikad nije skidao sa glave. Ne

znam da li su ga sahranili sa njim, kovčeg je bio zatvoren. Okrenuo sam se oko sebe. Skupilo se mnogo sveta. Malo seosko groblje, nije

moglo ni u snu da primi toliki narod. Masa ljudi se protezala van groblja i ljudi su stajali po polju nasred koga je bilo smešteno groblje,

kao mali ograđeni ranč usred prostranstva. Bilo je bar stotinu ljudi. Sigurno je bio jako voljen i cenjen. Pogledah na prostrano polje po

kome su se prosuli okupljeni. Polje je bilo uklješteno između kamenih brda. Kraško polje, jedinstveni geografski fenomen, tako su mi

rekli. Bilo je ogromno. Primilo bi ono i mnogo veći broj ljudi. Udahnuh duboko miris sena pomešan sa mirisom kiše. Znao sam da je pod

nama splet reka ponornica i činilo mi se da sam mogao da osetim kako struje ispod mene. Kako se sudaraju i pulsiraju ovim poljem kao

žile kucavice u organizmu. Pored mene je smireno stajala moja majka i nije plakala iako joj je umro otac. Nežno me je pogledala i blago se

osmehnula kao da hoće da kaže: „Okej sam, ne brini za mene“. Nisam ni brinuo. Pregazila je ona mnogo gore stvari od ove. Nije da nije

bila tužna, ali je na neki način bila srećna što se Dida nije mučio. Bila je srećna i zbog toga što je okružena familijom koju je toliko volela i

sa kojom je želela da provodi više vremena, ali nije ga imala. Možda je ova prilika tužna ali je i trenutak da se svi okupe i ispričaju.

Promrzao i umoran, nisam više mogao da mentalno ostanem tu. Morao sam nekako da uposlim um da ne misli o hladnoći i činjenici da mi

se smrtno piškilo. Počeo sam da se preslišavam šta sve znam i šta sam sve čuo o svom zauvek usnulom dedi...

  Moj dida Ante, Antiša od milja, u svom teškom i stresnom životu nikada nije ni mrava zgazio. Mravi su međutim njega često gazili. Ljudi

mravi. Ljudi koje je teško drugačije opisate nego štetočine najgore vrste. Žuti mravi koji sve izgrizu i tako mali čoveku nanesu više štete

nego bilo koja životinja mnogo veća od njih. Koristili su ga i muzli mu znanje, novac, vreme, sreću. A on je delio i šapom i kapom. Onom

istom kapom po kojoj ga tako dobro pamtim. Vraćao bi se pešice sa posla, a ja sam, i pre nego što bih video njegov osmeh i  kako njegova

vitka silueta zaklanja zrake večernjeg letnjeg sunca, znao da je to on baš po toj njegovoj kapi. Isti takav starinski italijanski kačket od

tvida braon-sive boje, nosile su holivudske zvezde italijanskog porekla. Din Martin, DeNiro, Paćino, Stalone. Pamtim ga i po mirisu koji

mi je punio nozdrve pri svakom zagrljaju sa njim. Bio je to miris mešavine cigareta, piva i kolonjske vode „Pino Silvestre“. Borovina i

duvan. Kad bi izljubio nas decu, svoje unučiće, i podelio nam bombone i čokolade, viknuo bi svojoj ženi još s vrata: „Mare, šta ima za

ručak, puška te ub'la“, tobože ljut. Moja draga baka bi odgovarala uvek isto: „Ono ća je Bog dajo, Stari“. „A ća je danas dajo, moja Mare“,

odgovarao bi namignuvši nama deci u znak da se sprda sa bakom i njenim preteranim pobožništvom. Izmišljena i preuveličana „svađa“ bi

se dalje tako nastavljala u nedogled, samo kao predstava za nas dokonu dečurliju. Svako je vešto igrao svoju ulogu. „Ima li bar kruva“,

nastavljao bi Dida. „A moj Antiša, pa vazda je u ovoj kući kruva bilo“, odgovarala bi moja baka Marija, Mara od milja.

  Ko god je znao Antišu, znao ga je po dobroti i lepoti. „Lip ka slika, i dobar ka kruh“, govorili su za njega. A Ante je znao sve i svakog u

svom malom rodnom mestu usnulom nasred kraškog polja, na visoravni ispresecanoj Mijušnicom, rekom ponornicom. Za rodno Suvarno

ga snažno vežu kako prijatelji i rodbina, tako i detinjstvo, ulepljeno u pelin gorka sećanja kao što se prsti lepe u smolu. Sva ta sećanja deo

su njega. Tumor na koji se navikao kao konj na kopita na nogama. Bez njih ne bi mogao, iako se bez njih rodio. Svikao se na njih. Ostala su

mu zalepljena u grlu kao knedla koju svaki put proguta kad mu kroz glavu prolete sećanja poput strele. Žacnu ga posred duše kao mač.

Gde god je išao nosio ih je sa sobom. Vukao ih je ko' što prosjak vuče o rame obešen štap sa svežanjom stvari u krpi. Noćima mu nisu

davala mira. Danju je o njima pričao drugima da bi održao ta sećanja u životu. Koliko god daleko od kuće bi odlazio, uvek bi se vraćao s

njima, vukući ih na plećima nazad netaknuta. Vraćao bi ih kući da ih napoji u Mijušnici i nakrmi na pašnjacima razbacanim po obroncima

Špica, stenovite planine gde je kao mali vodio ovce na ispašu. Sećanja. Muke dobrog čoveka rođenog u pogrešno vreme na pogrešnom

mestu. Hladna Mijušnica bistro zelene vode poput smaragda ponire baš na onom mestu gde počinje njegovo detinjstvo i dalje teče

Antišinim venama pravo kroz srce. Turbulentno se kreće, struji i vibrira nezamislivom brzinom. A Suvarno ga je nekim nevidljivim

magnetnim silama vuklo ka sebi i nije mu dalo da se odlepi od kuće. Kao mladić, pokušao je da živi i da se školuje u gimnaziji u Zagrebu

kod svog daljnjeg strica, ali se već kroz dva meseca vratio kući rekavši da on tamo ne može, jer tamo „Puru“ zovu „Žganjci“. Istina je bila

da ga je peklo ono mesto gde se njegova Mijušnica ulivala u njegovo srce. Njegovo veliko srce.

  Imao je šestoro braće. Zapravo, imao ih je, ali kao da nije. Oni su skoro svi još kao mali i nejaki, otišli na sve strane Kraljevine Jugoslavije.

U Beogard, u Sanski Most, u Zagreb, u Sarajevo. Poslali su ih roditelji kod prijatelja ili dalje rodbine. Kod onih koji su se mogli starati o

njima ili im naći posao. Prehraniti ih. Kod onih koji su ih prihvatili kao svoje. Jer ih oni u Suvarnu nisu mogli izdržavati u tolikom broju.

Otišli su konjskom ili volovskom zapregom, ogrnuti u ćebad i sa parčetom proje u ruci. Otišli su kao da idu na mobu i da će se koliko sutra

vratiti. Majka je za njima pustila par suza, tiho bez jecaja, jer zapravo je više bila srećna nego tužna. Srećna što im je našla krov nad

glavom i mesto pod Suncem. Krupne suze nisu uspele da joj padnu sa lica. Zadržale su se tu dok ih nije osušio snažni jutarnji planinski

vetar kakvog ima samo u Suvarnu. Zato što je tamo sve suvo od vetra, zato je to mesto tako i prozvano. Sve je suvo. I trava, i ljudska lica i

zemlja. Ni Antiša nije bio tužan. Bio je srećan jer ne ide on od kuće i od roditelja. Ipak, nikad nije zaboravio zvuk zapornog točak koji

klapara kao da se po drumu za njima vuče lončić privezan za rudu, niti sliku braće kako se smeše držeći u ruci proju koja se pušila. Nije

zaboravio ni majku koja je sve vreme okretala brojanicu u rukama usnama sričući molitvu. Preostala dvojica njegove braće nisu ni bili te

sreće. Umrli su od galopirajuće groznice one godine kad je na obroncima Špica drvo pucalo od mraza. Ostali su majka, otac, on i sestra.

Sitno, nejako i lepuškasto čeljade. Većinu braće će videti ponovo tek kao puno stariji. Videće ih drugim očima i u drugim okolnostim.

  Prenuo sam se iz misli kad je sveštenik pozdravio okupljene kao i na početku rečima: „Gospodin s vama“. Okupljeni su počeli da prilaze i

ostavljaju cveće. Toliko cveća nisam video još od eskurzije u Beogradu, kada smo bili u poseti Kući cveća na Dedinju. Još uvek su bile

osamdesete pa su stalno donosili sveže cveće na Titov grob. Svi su se još jednom pozdravili sa bakom i mojom mamom, pa pošli svojim

kućama. Nemoguće je da su nam svi ovi ljudi rod. Baka ih je sve podsećala kada će biti misa zadušnica. Kada se rukovasmo i sa

poslednjom osobom i mi se uputismo kući. Još sa vrata me baka upita da li sam gladan i šta bih jeo. Pošto sam kulturno odbio kao i ostali,

sedosmo svi na kauče postavljene u „g“ oko stola u dnevnoj sobi. Neko vreme je vladala tišina sa par uzdaha koji su više imali za ulogu da

razbiju neprijatnu tišinu nego da ukažu na težinu situacije. Baka sa licem devojke i punđom na glavi se okrete ka meni i upita me:

  „A sećaš li se ti mene, a“?

  „Kako se ne bih sećao“, izvalih kao iz topa.

  „Zorka, ne budali tako ti Boga. Gdje će te se sećat, vidio te prije sto godina“, skoči mi u odbranu baba Mara.

Ja sam se zatim učtivo branio da je se sećam i na kraju priznao da sam joj eto nažalost, ipak zaboravio ime.

  „Tvoj dida je bio duša od čovika. Napatio se. Ubilo mu oca još kad je bio mali.“

  „'Ajd sad Zorka razvezi ti sve od Kulina bana i dobrijeh dana“, pobuni se moja baba.

  „Ja šta ću“, nedade na sebe Zorka, te nastavi. „Moj Miljane, vako ti je to bilo“...  

Pobijego je tvoj dida iz zagrljaja smrti, znaš. Ne znam da li si ti to učio iz povijesti, ali on ti je bio na Blajburgu. Prošao je križni put.

  E, Zorka, sad ga pretijera, Gospe mi! Gdje bi oni to u Srbiji učili. I još nek Miljan misli da mu je djed bio zločinac i eto ti!

  Tu se ja umešah. „Baka Maro, ja bih da čujem. Šta se tačno dogodilo dedi“?

„Pa znaš... Nije naše, moj Miljane, čedo moje, da ti mi usađujemo mržnju prema partizanima i da ti krojimo i prekrajamo povijest kakvu su te učili.

Sve je to davno bilo.“

Nešto gorko mi zastade u grlu. Šta ja to ne znam? Šta me to nisu učili. Šta je križni put? Gde je Blajburg? „Baba, dovoljno sam odrastao da

sam prosudim šta je u redu a šta ne. Baka Zorka, nastavite molim vas“.Kao po naredbi Zorka odmah nastavi svoju priču...

  Ja... Vidiš, moj Miljane... Ka i svi u Suvarnu u to doba, na početku rata, obitelj tvoga djeda živjela je od njive i stoke. Bijeda. Antišin otac Jozo bi

povremeno otiša' u svit, u Belgiju da zaradi novac. Ante je morao od malih nogu brinuti o kući. Radili bi na polju. Ali uzalud bi radili. Sve što se

steklo, odnijela je vojska. Žito, krumpire, stoku, sve... 1943, u proljeće, partizani im opustošiše cijeli dom. Sve sam ja to lipo vidila svojim očima. Mi

smo bili tu preko polja. Kud će, šta će, majka uputi Antišu sa još nekima u Slavoniju da zaradi nešto kukuruza ili graha. Jozo je bija u Belgiji. Antiša

ti poče radit' u štali kod nekih gazda kod Nove Gradiške. Jednog dana na seoskom imanju, zatekne ga jedan kapetan u njemačkoj uniformi. Naš.

Kaže Antiši: 'ajd ti mali lijepo u njemačku vojsku ka' i ja, i oni će brinuti o tvojoj obitelji. Onda se Zorka okrete ka meni i pogleda me u duboko u

oči. Misliš ti, moj Miljane, da je Antiša išta drugo vidio dalje od toga da će mu ovi prehraniti obitelj? Da će ih zbrinuti. Dijete bio... Ko su za njega

Nijemci? Ko su za njega ustaše? Ko su za njega partizani? Imaju li oni hrane? Hoće li mi platit'? Hoće li mi mater gladovat'? To su bile njegove brige,

moj Miljane, a ne ko su oni. Prehranićete nas? Hoćemo? E, ajde lipo idem ja onda sa vama. To je sve. Ode ti Antiša na pola godine u Zagreb u

nijemačku vojsku na obuku. Mene tada nešto žacnu. U nemačku vojsku? Da ratuje i ubija za Nemce? Zar nije bilo druge? Ništa ja izgleda

nisam znao o svom dedi. Zorka nastavi dalje.

  Slala komanda materi mu hranu u početku, al' i to prestade. Posle mu davali novce pa ih on slao svojima. Al' i to presušilo. Tražio ti Antiša otpust

u decembru da vidi svoje i rešio da se više u vojsku ni ne vraća. Da pobijegne. Ma nije ti on bio za pušku. On ti je bio ko' djevojčica. Ko' ruža.

Osjetljiv i krhak. Dođe ti on kući, a oca mu strijeljali partizani. Tu Zorka zastade. Izgledala je kao da joj je pozlilo. Proguta knedlu pa reče:

„'Ajd ti Mare pričaj do kraja. Ja ne mogu.“ Mara pogleda u Zorku, pa u mene, kao da me pita jesam li siguran da hoću da čujem do kraja. I kao

da joj je neko predao štafetu koju mora da odnese do cilja, moja baka nastavi priču bez mnogo pauze.

  A zašto su ga strijeljali, znate li? Zato šta je pomoga' jednom domobranu. Stane ti neki domobran usrid noći, biježeći od partizana lupati na njiova

vrata. Preklinje, moli za spas. Pominje Krista, Gospu. Svekar Jozo zna da nesmije pomoći, al' 'ajd ti ne otvori. Hajd' budi nečovijek. Čuješ kako se

čovik boji. Čuješ vapaje, krike. Ne znaš ti jeli on štogod zgriješio... to neka mu Bog sudi. Nije moga' Jozo da izdrži. Nije moga'. Otvorio je vrata. Taj

mali se sakrio iza basamaka. Uđoše partizani, ubiše domobrana nasred kuće a Jozu odvedoše. Mara pusti da joj teške suze padaju niz lice. U

dnevnoj sobi moje bake zavlada muk. Tajac. Sada nema anazad. Priča se mora ispričati do kraja. Ja sam prestravljeno sedeo i čekao

nastavak.

  Krio se moj Ante. Bojao se da ne dođu po njega Nijemci iz Zagreba da ga vode na front. I baš tako i bi. U ljeto 1944, Nijemci ti naprave raciju. Sve

muške odvedu na front pa i Antišu. Opet u uniformu. Njiov si. Nema nazad. Za njih ćeš ratovati. I raniše tako Antišu kod Sremske Mitrovice. O

hvaljen Isus i svi svici, te ga raniše! Prolomi se smeh dnevnom sobom. Svima je to trebalo. Da predahnu od okova teške priče. Kako to

hvaljen Isus što ga raniše, baba? Pa eto, tako. Da pusti pušku iz ruke. Da ga đavli ostave na miru. Da ne mora ratovat'. Prebaciše ga u Osijek u

bolnicu, pa u Njemačku na liječenje. A u Njemačkoj bolnici, raj Božiji. Svila i kadifa. Svi se trude oko njega. Hrane ga. Zaliječiše ga brzo. Ali neće

đavli da ga na miru ostave. Poslaše ga 1945 opet na front kod Beča. Lajštele. Tamo je sreo mnoge naše iz Suvarna. Poznate. U maju kapitulacija!

Nijemčki oficir ih postrojio pa kaže: „Idite kud vam volja, kud znate. Možete i oružje da ponesete.“ Krenuše svi u Zagreb. Kad stigoše u Zagreb,

istog dana uveče ulaze partizani u grad. Domobrani, ustaše, Nijemci ali i civili, povlače se prema Sloveniji. Kaos. Nepregledna kolona a u njoj auti,

konjska kola, pješaci, žene, dijeca. Piska, vriska. Šta će, kud će, Antiša i ostali iz Suvarna krenuše za kolonom. Morao je. Nijemački je vojnik bio, ne

bi ga partizani gledali drugojačije nego kao neprijatelja. Partizani mu oca ubili. Ko je znao šta slijedi. Hoće li i njega ubit'? Pa ratova' je za Nijemce.

U Suvarno kod matere nije mogao. Tamo su već bili partizani. Iscrpljeni, izbezumljeni, žedni i gladni stižu u Blajburg. Usput se na njih pucalo. Veliki

broj je već poginuo. Strahota. Da nisam vijernik, i da me nisu moji tako učili, nakon priče koju mi je ispriča' tvoj dida Antiša o Blajburgu, rekla bi da

nema Krista. Nema. Jer, ta patnja i taj bol... Nikad ti dida nije više bio isti čovik nakon toga. Odbolovao je on to, ali ostavilo je to dubok trag u

njemu. Ožiljak. Ja sam ga upoznala kasnije. Nikad nije htio govoriti o tome. Ni kada se noću budio uz krike. Ni kada danima nije mogao jesti. Došlo

bi mu to ponovo u misli. Došlo, pa ne pušta. Nekako polako iz prikrajka. Obuzelo bi ga. Tada bi se zatvarao u štalu. Nije davao nikome da uđe, da

mu priđe. Legao bi na sijeno i ne bi izlazio danima. Ništa ga nisam smijela pitati. Spuštala bi mu hranu ispred vrata štale. Nekad bi jeo, a nekad ne.

Kad ga to nije obuzimalo, bio bi veseo, divan, brižan, dobar. Smijao se. Ali znala sam ja da ga to neće tek tako napustiti. Mučili su ga tamo.

Ponižavali. Činili zlodijela. Što je gore, mislio je da je to i zaslužio. Da i triba umrit'. Nije to moglo proći bez poslijedica po njegovu psihu. Liječnici su

nam kasnije rekli da se to zove posttraumatski strijes. Ali nije mi htio pričati o Blajburgu. A ja sam mislila da će ga to osloboditi. Da će mu priča

pomoći. Bog zna da sam pokušala. Nije htio. Nije nikad, sve dok se nije rodila tvoja mater. Onda mi je jedne večeri reka': „Mare, ja ću se okrenut' ka

zidu i sve ću ti ispričat'. Posle ću se okrenut' nazad i pravićemo se da nismo ni pričali. Da nikad nisi ništa čula od mene. More li tako?“ Jašta neg'

more, moj Antiša, Ljubavi moja. I poče ti on... I kako je morao pucat a da nije htio. I kako su izgladnili pješačili do Maribora pa posle do Varaždina. I

kako su žene bacale kruh s prozora al' se niko nije smio mašiti jer bi dobija metak od partizana. I kako su ih tukli, mučili, većinu strijeljali. I kako je

čeka' u logoru dok se ne iskopa rupa da ih u nju strpaju. Baba Mara je tu zastala da smogne snage da ispriča deo koji sledi. Gutajući

pljuvačku, procedi: „I kako je u momentu pred strijeljanje zagrlio jednog partizana ne bi li mu se smilovali a i da ne bi mogli pucat' da tog

partizana ne povrijede. Na to je moj Antiša počeo strašno ridati i ispuštati krike. Urlikati. Ja sam ga htijela zagriliti, ali on me preklinjao da ga ne

dodirujem i govorio „Nisam ti ovo reka', nisam ti ništa reka', ovo se nije dogodilo, razumiješ!“ I onda sam ga pustila. Reka' je još i to da su ga na

kraju pustili a da ni sam ne zna zašto, da se već bio pomirio da će umrijeti, i da su ga tribali ubit'. Ustao je onda moj Antiša. Okrenuo se i izašao iz

sobe. Mislim da je tada izbacio to iz sebe. Da se spremio biti otac i da je prošli život ostavija za sobom...

  Ostatak tog dana proveo sam ćuteći. Žaleći sudbinu mog jadnog dede. Nisam mogao ništa da jedem. Nisam mnogo pričao. Čekao sam

kad ćemo nazad kući u Srbiju. U autobusu sam pitao majku kratko: „Jesi li ti znala išta od ovoga?“ „Nisam dok nisam odrasla. Kada je mislila

da treba, majka mi je sve ispričala. Bila sam zbunjena i preplašena isto kao i ti sada.“ „Strašno. Nikad nisam čuo tu drugu stranu. Nikad nisam

zapravo ništa loše ni čuo o partizanima. Sad mi je jasno zašto Zorka nije mogla da ispriča do kraja. Nije bilo na njoj da to ispriča.“ „Da, ali nije samo

zato, sine“, reče mi majka. „Zorkin stric je bio partizan koji je ubio Jozu, tvog pradedu a mog dedu. Njen stric ga je streljao.“ „Šta? I mi smo svi

sedeli normalno sa njom za istim stolom!? Jel znao to Dida?“ „Saznao je kad se vratio iz Blajburga. I tvoja baka zna. Svi znaju. Moj otac se osećao

krivim što je ratovao za Nemce, te nije druge okrivljivao. Zorka se osećala krivom što je njen stric ubio Antišinog oca Jozu. Zorkin je otac otišao u

ustaše i poginuo u Blajburgu, a stric joj je otišao u partizane da mu porodica ne gladuje i da ne nastradaju. Moj otac je otišao u Nemce da prehrani

svoju porodicu. I tako. Zorkin stric nije mogao tu ništa da uradi. Nije mogao da odbije naređenje. Ubili bi i njega. Tačka. Posle se on propio i

presudio sam sebi. I Zorkina se porodica propatila. Nije bilo važno kome pripadaš, razumeš Miljane. Da li si partizan, ustaša ili Nemac, nije važno.

U ratu si uvek žrtva. Razumeš? I šta je Zorka tome kriva? Šta? Šta je ona tu birala?“„A ko su oni silni ljudi na sahrani?“ „To su oni koji su sa tvojim

dedom preživeli Blajburg.“ Dalje nisam ništa pričao. Ceo put do kuće proveo sam ćutke...Nema krivih i nevinih u ratu, samo žrtve... Samo

žrtve...

April 2023