Genesis (Postanje)

  Da li ste se nekad zapitali, ko je na našem rođenju potpisao taj ugovor sa Bogom, da sve u našim životima baš ovako bude? Ko je pristao na to? Ko

je pregledao sve paragrafe i sve zakonske začkoljice pa zaključio: „Ok,može“. Ko? Naši roditelji? Sumnjam. Ko je potpisao tu doživotnu povelju po

kojoj se obavezujemo na sve i svašta, a za uzvrat dobijamo tako malo. Ja dole potpisani Nepoznati, svojim potpisom garantujem da će ovaj ovde i

sada rođeni Radovan Ori, slušati sve naredbe od Svevišnjeg, da će se pridržavati ustava i manifesta „Život na Zemlji“, da će poštovati smernice

svih deset Božijih zapovesti, da će u miru i slozi živeti sa ostalim građanima planete Zemlje, da će marljivo učiti i raditi, i da će u „znoju čela svog

stvarati hleb“. Ko, je to potpisao? Ko, da ga ja slatko ispalapucam! I ko se uopšte usudio da odlučuje u moje ime? Da mi bude pravni zastupnik, jer

sam ja eto bio maloletan i nejak. Ko kaže da ću ja: slušati sve naredbe od Svevišnjeg, da ću se pridržavati ustava i manifesta „Život na Zemlji“, da

ću poštovati smernice svih deset Božijih zapovesti, da ću u miru i slozi živeti sa ostalim građanima planete Zemlje, da ću marljivo učiti i raditi, i da

ću u „znoju čela svog stvarati hleb“! Vala bi i svaka budala ili svaki loš advokat, advokatski ćata, pa i priučeni sudski pisar, video da tu nešto ne

štima. Pa nije bre to ugovor o saradnji dveju država, pa da je tako nevažna stvar! Ej, ljudi moji! Par za ne beše nikog tad tamo da ukaže na

nejasnoće i očigledne manjkavosti ovog ugovora, ili da u najmanju ruku predloži jedan kratki aneks ugovora o mogućim situacijama u kojima se

može odstupiti od ugovora. Viša sila i to. Ili ono barem, da se navede šta se obavezuje gore pomenuta strana, Bog. Jel ima On bre, neke obaveze!

Jel može njega da lupi po labrnji neka zatezna kazna ako odstupi od svojih obaveza navedenih u ugovoru. I koje su mu opšte obaveze? A ne,

poželeo si ženu prijatelja svog, ajd ti Rade polako u pakao. Ili „neumerenost u hrani i piću“ se plaća smrću. Ej bre, smrću! Jedeš mnogo sarme, pa te

lupi infarkt ili šlog. Daleko bilo.

  Pred tim pitanjem ko je tog dana kad smo nastali bio naš pravni zastupnik, nauka već odavno ćuti. Kako smo uopšte nastali? Nema brajko,

nijednog iole poznatijeg naučnika a da se nije upitao, ili čak pokušao da reši večitu dilemu: „Kako je sve počelo i od čega smo nastali“. Ali ništa. Ne

nađoše rešenje. Ne računam ono kao rešenje „nastali smo od majmuna“. Ok, ali od koga su oni nastali? Ne računam ni „Veliki prasak“. Sve i da je

tačno, ko napravi taj veliki prasak? Alo bre, nismo mi retardirani i nemojte da nam dajete takva objašnjenja? Istina je da ne znaju. Ne znaju, brate!

Ni naučnici, ni filozofi, ni crkvenjaci a pogotovu ne znaju obični ljudi. Mada svi nude odgovore. Ali odgovore nudi i gledanje u pasulj, ako se

zadovoljavaš odgovorima bez pokrića! Niko ne zna kako je sve počelo, pa samim tim ni da li ima Boga, da li je svemoguć, niti koga je postavio za

pravnog zastupnika nas ljudi na rođenju, da nam bude po državi dodeljeni pravnik, koji će tobože raditi u naše ime. Nauka prosto ćuti. Sve što

izlazi iz okvira opipljivog i konkretnog, ili ono makar potrkrepljenog čvrstim dokazima, za nauku je tabu tema. Tražiti, dakle odgovor na to pitanje

od naučnika, jalov je posao. Biblija će nam svakako reći da su u naše ime odlučili Adam i Eva, te da smo u startu krivi i zato ispaštamo a ništa se ne

pitamo. Jer su nas oni zajebali i ogrešili se, a mi nasledili taj pragreh. I sad moramo da tegljimo kroz život, ovakav kakav je. Šta ja ima sa Adamom?

Šta ja imam sa Evom. Moja keva nije Eva! Sve i da smo u srodstvu, ona mi dođe neka navrbaba ili još dalje. Čekaj... Majka, baba, prababa,

čukunbaba, navrbaba, kurđela, askurđela, kurđupa, kurlebala, sukurdova, surdepača, parđupana, ožmikura, kurajbera, sajkatava, bela pčela.

Negde sam ispustio Perinbabu. Eto, Eva može da mi bude eventualno Bela pčela. U najboljem slučaju. Dok je do mene stigao njen gen se toliko

razvodnjio, da sam mogao da zakačim od nje eventualno ona dva udubljenje nalik na dve tačke iznad dupeta! E, toliko. Najviše to. Ajde, molim te.

Istina, imao sam deda Adama, ali sumnjam da je on taj. Nikad mi nije pričao da je poznavao neku Evu. Poznavao neku ParaskEvu, ali to je bolje da

vam ne pričam. I sad Adam i Eva kao načinili fatalnu grešku, pojedoše jabuku. U bre, jaka stvar! Ali nije stvar u jabuci, nego što su jelu sa Njegovog

omiljenog drveta! Pa to je! Tu smo! To je Njemu smetalo. Što mu dirali drvo. Pa nisu lomili grane kao nemsajnici, nego ubrali ljudi lepo jednu

jabuku. 'Će da crkne za jednu jabuku. Ali ne... Ne može da se dira ako je on rekao da ne može! E, tu je! On mora da bude glavni. On da se pita. Pa

mu to nije bilo dosta nego kaznio i sve nas Adamove i Evine naslednike, ako smo mi uopšte njihovi potomci, jer možda je sve izmislio. A na to mi

njviše i liče, da vam pravo kažem. Seo i izmislio sve, kao uostalom i ovi njegovi crkvenjaci. Pa sve to posle još i nakitili. Cela priča je mnogo bušna.

Mislim ta Biblija. E sad, moguće je da ju je nabedila zmija da to uradi. To mi ima logike, jer zmije su stvarno gadne. Zmije nikad nisam naročito

voleo, kao u ostalim ni većina ljudi, ali kad malo bolje razmislim, sem što su odbojne svojom pojavom, teško da bih im mogao natovariti krivicu za

breme koje nosimo. Bilo kako bilo, mi muški eto sad u „znoju čela svog stvaramo hleb“ a žene „u mukama rađaju decu“. Takvu nam kaznu izreče

Predsedavajući. Mislim On. Ako je On u pitanju. O ko nas, i zašto nas ovako surovo kazni? Dal' ima bar neka stvar u životu koja nije teška? Za sve

što je lepo, sledi kazna. Uzmimo npr. hranu. Ako nešto volim u životu to je da jedem. Nisu džabe izmišljene sve te silne krilatice tipa: “Snaga na usta

ulazi“. E, al' niko ne kaže gde izlazi. Ja ću da vam kažem gde izlazi: „NA DUPE“!!! Ili ona: „Put do muškarčevog srca vodi preko njegovog stomaka“.

Jasno se vidi da smo zastranili. Da ljudska populacija ima fetiš prema hrani. Televizijske reklame, tv kanali, pesme, kuvari, restorani, šafrani,

šarani, žačini, razni načini, brza hrana, spora hrana, banana, mek, tvrd, i kud, kud.. Kud, kad svugde samo hrana, hrana, hrana... A krvna slika

užasnaaa...!!! Holesterol, kalciferol, trigliceridi, d-dimeri, kreatinini, leukociti, eritrociti, trombociti, limfociti... u bre... Na hiljade gojaznih ljudi

ugroženog zdravlja, i sa svojih sto pedeset kila, i dalje će vam reći da im je najveći užitak kada uveče uz TV otvre pivo i „spale“ pola frižidera. A

pantalone. Nema bato, nema broja, lepa moja. Zato čim uđu u stan, skidaju se u pidžamu. Te jedne pantalone što su uspeli da nađu u svom broju,

to su jedine koje imaju, i one su za napolje.

  Naše telo, iako je skoro idealna mašina, ustvari je vrlo krhka tvorevina i ako mogu da kažem, đavolja rabota. Da, da... Napravljeni smo tako slabi,

da je pravo pitanje, kako smo uopšte opstali do sad? Mozak? Ma kakav mozak! Da imamo mozak, ne bi se ubijali i smišljali sve bolje i bolje načine

da to činimo brže i naprednije. Ne bi sebe ubijali hranom, a kamoli druge. Kako smo opstali? Kako to da planetom ne vladaju tigrovi? Što da ne? Ne

umeju da sede dok piške, jel to? E, moj brale. Nije, nego tigrovi nemaju prste da mogu da dohvate i da drže čačkalicu. Pa su im zato zubi uvek puni

zapalog mesa i eto, umesto da vladaju svetom, oni se muče da isčačkaju zube. Zato! I zato što ne umeju da naprave nuklearnu bombu, naravno.

Naše telo je slabo, jer nam je um slab. To je najslabiji organ kod nas. Mozak. Psihoze, neuroze, depresije, anksioznosti. On se ne razboli kao srce ili

kao želudac, on je prosto podložan sranjima. Ili poludiš ili postaneš zavisnik. Pitanje je samo vremena. Jer, sve što tako iskreno, vatreno i snažno

želimo i volimo, loše je po nas. Eto takvima nas je On napravio. Sadista. Zamisli kakav bi bio život pileta da strastveno voli kik-boks. Pa otkinuo bi

mu kengur glavu. A, mi... Jer, jesti npr. šargarepu koja je zdrava, jednostavno nije tako ukusno kao „deset upola s' lukom“, jel da? Da ne govorimo o

drugim stvarima pored hrane. I sve su one opisane kao smrtni grehovi. Svaki od navedenih smrtnih grehova u srce dira, i to baš tamo gde smo hteli

da se ogrešimo. Al' nas dobro poznaje Bog, a? Kažem vam, sadista. „Ne ubi!“ Pa moj komšija već ubijen u glavu, treba samo da ga lišim bede, da me

ne uznemirava više. Eto!

Dakle, ko nas je to tako surovo stavio bez našeg odobrenja u ovu ulogu koja se zove život? U ulogu magarca koji ide za šargarepom okačenom na

štap njemu ispred nosa, a nikako da je dosegne. Ko? Možda je bolje zapitati se zašto? Mislio sam, mislio, i najzad čini mi se shvatio. Sigurno ste čuli

za onaj vic, kad Mujo nosi namerno cipele dva broja manje. Kad ga pitaju: "Zašto", a on kaže: "Da mi bude rahat kad ih skinem". Da mu bude lepo

kad ih skine. E, tu je caka. Tu je odgovor. Nije ipak Bog neki sadista, koji je rešio da nam da želje, pa da nam ih uskrati i time nas muči. Nije jurcanje

i mučenje kroz život od cilja do cilja uzaludno. Jer jednom kad do cilja dođeš, uz puno muke, pelin je slađi od meda, čemer od proje, a i magarcu je

posle dvesta kilometara ona šargarepa slađa od bilo čega na svetu. Moraš da se prvo umoriš, da bi mogao posle da uživaš u odmoru.

Eto, to je!  

Septembar 2024