Kako je nastao roman "All inclusive"

"Prvi mačići se u vodu bacaju", kaže naša stara izreka. Ja nekako više volim da kažem "prva palačinka se uvek baci". Iako realno nikad nisam bacio prvu palačinku ako je iole jestiva. Tu je moj gurmanski instikt jači od bilo kakvih pravila u kuvanju. Ni mačke nisam bacao u vodu. Taman posla. Pa ko bi bacao živo mače, kakvo god da je. Istina nisam nikad ni kotio mačke. Pa da mi posle smrde i kopaju po kanti. Ne hvala! Nadam se da ni moj prvi roman nije za bacanje u vodu, mada je nastao nekako u nevreme, kad ne treba. Kad sam bio već odveć star za pisanje a čitaoci su počeli biti sve mlađi i mlađi ljudi, koje takve teme uglavnom ne zanimaju. Ipak, napisah ga. Šta sada. „All inclusive“ je teško svrstati u neki žanr, ali bi mu najviše odgovarao opis polubiografske drame sa komedijom. Priča i tema nisu strane nikom ko je živeo na ovim prostorima devedesetih godina pa do danas. 

Otkrio sam da je pisanje za mene vidi terapije. Čitanje je oduvek to bilo. I kao što rekoh, morao sam ga napisati. Zbog sebe, ne zbog čitalaca. Onako sebično. Ali posle sam pomislio da bi i vama čitaocima mogao biti od pomoći. Naime, ja sam prošao kroz neke periode koje nikome ne želim. Psihičke probleme, anksioznost, depresiju, napade panike. Kad se sve to umirilo, pisanje mi je došlo kao terapija da se to nikad ne vrati... Da me ne zatekne nespremnog. Ne ovog puta. Sad znam kako je to. To se preživljava. To prođe, iako kada to doživljavaš misliš da si gotov.

Roman je trebao da ispadne nešto kao mešavina "uradi sam" priručnika iliti praktikuma iz praktičnog dela nastave u realnom životu i obične drame. Moje drame. Kad kažem "uradi sam", mislim pomozi sam sebi. Daleko da je ovo još jedna od onih prevarantskih knjiga o samopomoći tipa "Kako smršati 10 kg za nedelju dana". Ali za razliku od tih knjiga, ova vas ne laže i ne govori da je sve lepo i bajno. Jer nije! I naravno, ne možete smrsati 10 kg za nedelju dana. Ali se zato možda možete osećati bolje ako prevaziđete neke predrasude o sebi, i zavolite sami sebe. Pored toga ovaj roman leči akne, skida kilograme, diže samopouzdanje i još ponešto... Poslednja rečenica je laž!

Da odmah budem iskren, u romanu ima i fikcije. Nije sve baš tako kako se tačno zbilo. Ni ne treba biti, ipak je to roman i karakteri junaka ne trebaju izgledati jednako kao i u stvarnosti. Tamo je 50 posto fikcije ali i 50-tak posto stvarnih dogadjaja, biografskih. Mog života i života moje porodice. Porodica će mi, nadam se, oprostiti ako neko prepozna neku istinitu priču o sebi i zbog toga se oseti loše jer sam ogolio njegovu intimu. Svoju sam verujte, ogolio najviše. Pa neka. I neka sam. Ako ikome ko prolazi te iste muke ovaj roman pomogne da shvati da će biti bolje, da nije usamljen u tome i da slobodno priča o tome sa nekim, i pomogne mu da prevazidje te probleme, onda sam uspeo. A to mi je jedina želja.

Radovan Ori