Lepotica i radoznali 

Sanjao sam te noćas baš onakvu kakva jesi,

ljupku i užarenog osmeha, iako ne znam gde si.

Nisam te video još od onoga glupog dana,

kada sam saznao da si drugom obećana.

Saznao sam da me ne voliš, a nisam trebao.

Nisam trebao da te pitam, već sam znao.

Poželeh tada da zaboravim to saznanje,

živeo bih srećan k'o do tad', iako znajući manje.

Nisam imao mira, morao sam ti prići,

pokušah tada nemoguće postići.

Hteo sam prosto da za mene znaš,

pre nego se surovom svetu predaš.

Poželeh da te štitim, da te branim,

da nikad te ne dam senkama ranim,

onim što dolaze tik pred zoru,

i svaki dan pretvore u noćnu moru.

Nisi ti moja mila, moja draga,

spremna da ideš tamo kod vraga.

Tamo nije mesto za nežne,

tamo je mesto za neutešne.

O zašto sam bio tako glupavo radoznao?

Zašto moradoh znati ono što sam spoznao?

Da li doveka plaćaću za radoznalost ceh,

zar nikad Bog mi neće oprostiti greh?