Mačija posla

U sokaku prašnjavom na kraj moravskog sela,

mačka Sofika Cokić tiho je prela.

Sofiku svi znaju od škole do apoteke,

zna je i ribar Mile kraj Morave reke.

Sofika Cokić često sedne na belutak,

pa sa njega čeka onaj pravi trenutak.

Čeka trenutak kad će ribar Mile,

vešto uzvuđi šarana od četiri kile.

Mile je tada srećan i darežljiv,

pa ostatke baci pod Sofikin brk sramežljiv.

Ona kosti od šarana glocka,

al' dobro pazi da je neka ne izbocka.

U potezu od škole pa sve do apoteke,

danas se skupiše opasne mačke neke.

Sofika poznavala nije ovu gospodu.

Zato je brinula da gazdarici veš ne probodu.

Njihove kandže, negovane nisu bile,

za čas bi posteljinu belu upropastile.

Sofika skoči na noge lagane,

gazdarici sve da kaže, da ne omane.

Poče Sofika pod prozorom mjaukati,

za njom stade i vrabac cvrkutati.

Gazdarica na njih ni pet para nije dala,

ih kad bi ona o tom svemu znala.

Ne bi mirno tako ručak gotovila,

spremno bi ona sa Sofikom govorila.

Pa kad ona neće onda će Sofika bar,

reći neznancima u čemu je stvar.

Cokićka na meke svoje šapice skoči.

Odmah joj nešto čudno zapade za oči.

Onaj glavni što je najviše mjaukao,

već se na štrik penje, sam' što nije pukao.

E ovo je već baš ozbiljna stvar,

da je Sofiki znati tući se bar.

Al' nije tuča za gospodske mačke,

iako znade na telu sve slabe tačke.

Seti se Sofika šta joj Žuća reče,

"od svađe i tuče krzno je preče",

te ode u kuću da se ne nervira.

Ionako se sada baš ručak servira.