... Dva
sata kasnije bili smo pred kapijom hotela grotesknog naziva koji smo izabrali
na internetu: „Virgin Islands (Devičanska ostrva)“. „Jebote Tamara, gde nađe
ove“. „To je bio jedini All inclusive hotel koji je imao slobodnih mesta“,
branila se. „Ne sumnjam, obzirom na cenu. Ali, Devičanska ostrva, ej. Jesi li
nekad čula gori naziv“. „Welcome to Virgin Islands. Number of your reservation,
please“, rekao je portir i ja sam mu pružio kopiju sa brojem i imenom. „Welcome
Mr. Andelicis“, reče portir na tarzanskom engleskom. „Please, go forward and
then turn right at tennis courts. There is a reception “. „Aaaaaa“, razdralo se moje tek probuđeno čedovište
sa zadnjeg sedišta. „Yeah, yoooo hooo...“, odgovori portir, koji je pogrešno shvatio
da se Aca raduje. Aca je zapravo urlao kao lav jer se probudio, vruće mu je i
ko zna šta ga još muči. Reče li on to teniski tereni. Koji će mi moj teniski
tereni kad ne znam da igram tenis. A i neću da ga igram. I ko uopšte igra tenis
na plus trideset. Ok, očigledno smo se zeznuli sa izborom hotela. Palme, gomila
šuta i prosuto smeće iz kontejnera pred ulazom na recepciju su govorili o tome
da smo zaglibili duboko u neokapitalizam. Do kolena. Grcima nije trebalo dugo
da iz najrazvijenije civilizacije prepune filozofa i mislilaca, koje danas
citira celi svet, dospeju na nivo lenjih majmuna koji samo čekaju da im banane
same padne sa palme u krilo. Pored nas upravo prošle dve majmunice u
bikinijima, tačnije dve devojke koje su botoksom od svojih usta učinile da
izgledaju kao majmunska, što me je uverilo u to gde sam došao. By the way, jele
su banane. Jedino devičansko na tim gošćama hotela „Devičanska ostrva“ bilo je
maslinovo ulje kojim su se namazale.
Na recepciji je opet bio red. Izgleda da će
se svugde tokom celog letovanja čekati red u zemlji gde reda nema. Eto, to je
svet u kojem sada živimo. I kome je uopšte do života u takvom svetu. Ta pomisao
je bila dovoljna da mi opet udare suze na oči. U tom momentu smo stigli na red
i ja sam hisetričan, uplakan i crvenih očiju pružio papir sa rezervacijom. Ničim
izazvan, neobjašnjivo sam se smejao i ridao istovremeno, valjda u pokušaju da
prikrijem suze i kako se osećam. „Filipe, pokušaj da se smiriš“, procedi Tamara
kroz zube. „Are you ok, Sir?“, upita recepcionerka. „My husband is just having
an allergic reaction, sorry“, pokuša da zataška stvari Tamara. Da, alergijsku
reakciju na kokain, sigurno je pomislila izbezumljena recepcionerka. „Ti
stvarno nisi dobro. Moraš pod hitno do lekara“, rekla je Tamara dok smo se
vozili liftom do našeg apatmana. „Tata place“, reče Aca. „Ma ja to onako, malo
od sreće“, odgovorih Aci nevešto. Svi prisutni gosti hotela „Virgin Islands“
koji su bili sa nama u liftu, momentalno su se povukli na bezbednu udaljenost
od mene. Ogledalo u liftu bilo je uokvireno kičastim ramom koji je kvazi bio
optočen zlatom. Stil Luj ne znam koji. Čim smo ušli u sobu i bacili kofere na
pod, Tamara me je povukla u stranu da ne čuje Aca i pitala: „Od kad ovo traje?“...
... Drakče
je sa nestrpljenjem čekao Ilindan. Gledao bi sa sažaljenjem u Džonija svaki put
kada bi pored njega prošao i dolazio je u iskušenje da mu da hranu. Ali nije
smeo, deda bi to znao. Ne zna kako, ali je bio siguran da bi deda to znao i
osetio. Deda je svemoguć. Džoni je tužno cvileo svaki put kada bi moj otac
prošao pored njega. I svaki put Dragoslav bi učinio isto. Prišao bi Džoniju,
oči bi mu se napunile suzama, i tiho bi mu šapnuo na uvo: “Ne smem. Ne smem,
života mi. Izdrži, izdrži još malo. Ilindan samo što nije. Evo voda. Ajde, uzmi
vodu“. Onda bi brzo otrčao nekud dalje, da ne gleda u psa više, i iz očiju bi
počele da mu teku suze koje je bi brisao prljavim rukavima. Brzo bi otirao suze
sa lica da neko ne vidi. „Muškarci ne plaču“, otac Duja bi mu tako govorio kad
bi se zaplakao. Kad je došao Ilindan, bi baš kako je deda Mile i obećao. Došao
je kod njih na ručak. Nije ništa rekao za psa. Samo je prošao pored njega, kao
da ga ni ne vidi. Drakče je jedva čekao da pređu na tu temu. Ali Miletu se nije
žurilo. „Eve snajka, zelena čoja što si mi tražila iz Skoplja za stolnjak. Kad
stigneš svrati da mi okopaš baštu, to će bidne dovoljno. Drakčetu ću da sašijem
odelo k'o što smo se dogovorili. Ruka te ništa neće košta, ali za materijal
dođi sa mojega Duju da mi okopate vinograd“. Dinka u Duja klimnuše glavama
istovremeno. „Drakče, de si? Šta si se tako pokunjio“? „Nisam deda, nego uskoro
opet u školu a ja bi još da se igram sa drugovima“. „Eeee, škola na prvom
mestu, posle drugovi. Čovek mora stalno da radi i radi i radi... Da leže umoran
ki' konj i da se budi u zoru pre svih, pa opet tako. Ako 'oće da postane
domaćin. A ovih drugih, nedomaćina ima svuda. Takve možeš uvek da nađeš. Takvi
svetu ne trebu. Onaj ko stalno odmara, ima da zarđa k'o puška. A rđava puška
nikom ne služi. Da radiš, stalno da radiš. Jel imaš sve najbolje ocene, jesi
najbolji u razred“? „Jesam deda“, nije lagao Drakče. „Tako, tako more. Nego de
ti je onaj ker? Jel nije do sad lipco'“? Drakče se ozari. „Nije, nije, evo ga“.
Džoni je sedeo u uglu sav dronjav i polubudan, još uvek privezan za kolac.
„Reko sam ti da ništa neće da mu fali da malko gladuje. Svi bi mi trebali
ponekad malko da gladujemo. Onda bismo bolje poštovali ranu. Dovedi ga ovamo“.
Moj otac potrča kao munja. „Dinka, daj dve, tri kruške, 'leba ti“. Moja baba Živadinka
odmah potrča po kruške. Dragoslav se uhvati za krušku da je da izglednelom psu.
„Ček, nećemo tako“, deda Mile uhvati unuka za ruku. Moj otac se uplaši od toga
šta je sledeće deda smislio. Ako sad ne dobije bilo kakvu hranu, Džoni će
uginuti sigurno. „Hrana mora da se zasluži“. „Džoni, moli“, naredi deda. Pas je
šenio, vrteo se sam oko sebe u željnom iščekivanju da mu bace krušku. „Ne, ne...
Ovako“, reče Mile i pokaza dve spojene ruke da mu objasni kako se moli. Pas
naravno nije razumeo i samo je nastavio da cvili i vrti se. Drakče je mislio da
će mu srce pući. Pas opet pokuša da cviljenjem izmoli da mu Mile baci sadržaj
iz ruke. „Ne, prvo moli!“, odvrati Mile. A onda se dogodilo čudo. Da kao
svedoke nisam imao i baba Dinku i deda Dušana, pa i mog oca, nikad ne bih
verovao ovoj priči... ali Džoni se tada uzdigao na dve zadnje noge i načinio
nešto slično spajanju dve prednje šape u vazduhu. Molio je. Pas koji moli!
Dobio je kruške. Pojeo ih je sa sve peteljkama. „Vidiš mali, ipak Džoni jede
kruške. Čak i moli. Tako isto i ljudi. Kad nemu kud', sve će da urade. Volja.
Volja je ono što nas pokreće! Samo, svaki čovek u sebe ima nekog đavola, neko
zlo sa koje se bori. I na kraju pobedi ili čovek ili đavo. Nekad je to flaša,
nekad karte, ali đavo ima mnogo oblika. Slabi i oni bez volju, oni gube bitku
sigurno“. Drakče je razmišljao kako to đavo može da bude flaša ili karte.
Drugačije ga je zamišljao. Flaša nema rogove ni kozije noge.
Moj otac je više od svega voleo da sluša
priče svoga dede. To ga je ispunjavalo nekim neobjašnjivim ponosom. I dok mu je
on pričao, razamišljao bi i stalno zamišljao sebe u tim nevoljama. Šta bi on
uradio kad bi bio u istoj situaciji? Šta bi on uradio da je video drugove kako
od gladi i mraza umiru u kricima pred njim? Da li bi i on kao njegov deda
posekao dlan i dao izgladnelom drugu da popije krv, da preživi? Da li bi i on
pošto mu saborac umre od kuršuma, svog druga zakopao u vlažnu zemlju i cele
noći kopao i kopao, iako baldisao i u bolovima? Pokopao ga je da ga ne bi pojele
zveri i da bi ga poslao pred Boga kako dolikuje hrišćaninu. „U ratu kraljevi
igr'u igru sa ljudi, k'o šah sa pioni“, često mu je govorio deda. „I zato niki
od vas nema da ide u rat, nikad više, ne. Ne dam! Ni ti, ni tvoj otac, ni tvoj
sin ako budeš bio pametan pa mu ne budeš dao. Ja sam dovoljno ratovao za svi
vas“. „Pogledaj ovo“, deda Mile trgnu unuka iz razmišljanja i izvuče iz
novčanika izbledelu sliku iz nekih novina izgleda. „Šta ovdi piše“, upita ga?
Na slici je bio samo majušan čovek kako gura ogroman točak, ni jednog jedinog
slova nije bilo na slici. „Pa ne piše ništa, deda“, zbunjeno će unuk. „Piše,
piše... Pogledaj malo bolje, Drakče“. Drakče se počeša po glavi i poče da misli
da možda nije razumeo pitanje. „Može na slici nešto da piše i kad nema slova.
Slika govori hiljadu reči. Tu piše: Volja točak gura. Volja, volja, Drakče,
razumeš. Čovek može šta 'oće kad se reši. Pa i stene da pomera, i točak koji je
veći od njega da gura, sve“...
... Dinka
baci motiku i pojuri prema školi kao bik sa koride. Pored nje su trčkarali
dečaci koji su joj dojavili za događaj. Uletela je u odeljenje zajapurena i
besna kao razjarena lavica. Učiteljica je nemilosrdno vukla Drakčeta za zulufe
i drala se na njega iz sveg glasa: „Ako još jedared ustaneš za vreme časa,
ubiću Boga u tebi“, urlala je na preplašenog dečaka. U Dinkinim očima je
sevnula munja i ona je bez reči prišla učiteljici koja je nije ni primetila.
Snažno ju je uhvatila za zulufe, isto onako kako je ona do maločas držala Drakčeta.
Učiteljica ciknu. Dinka celu stvar začini rečima: „Rodi, kučko, pa bij“,
zaurlala je i opalila joj šamar tako glasno da je zvučalo kao vojni orkestar.
Učiteljica je vrisnula kao mala devojčica. Živadinka je znala gde da je žacne.
Tamo gde najviše boli. Znala je da je zovu Draginja Nerotkinja. Znala je da će
je tim rečima probosti direktno kroz srce. Onda ju je odvukla kao džak do
kancelarije direktora. Ubacila ju je unutra uz reči: „'Oćeš ti da je kazniš ili
ja da je kažnjavam“. Zbunjeni direktor je počeo „Živadinka, smiri se. Šta se
desilo“? „Desilo se to, da ova kučka bije moje dete. Pazi, ako se to još
jedared ponovi, ja dolazim kod tebe da se objasnimo“. Živadinka je prosto
izjurila napolje vukući za rukav sina i ostavivši zapanjenog direktora i
učiteljicu u suzama. „Trči kući po motiku da mi pomogneš. Ja sam u malu njivu.
I ti dođi tamo“, kratko je objasnila sinu. Iskazivanje ljubavi joj nije bila
jača strana. Ali na njenu zaštitu je svako iz porodice mogao da računa...
... Magacioner
Milovan je bio jedan od takvih ljudi. Večito nasmejan i dobrodušan, vozio je
svoj bicikl kroz celi grad. Nesmotreno je uletao u raskrsnice i kad god bi ga
neko opomenuo da će tako nastradati, odgovarao bi: „Nema šanse, Bog i Tito me
vole.“ Njemu je to bio dovoljan znak. Kad god bi prošao u fabrici pored mog
oca, Milovan bi rekao uvek jedno te isto: „Kako ste vi inače“? Moj otac bi se
zaustavljao i popričao sa njim na kratko. Milovanu je to značilo. Uvek bi se
rukovali i rastali kao najrođeniji. Celo Kraljevo je znalo dve stvari o
Milovanu. Da je pijanac i da ga žena vara. Tako je to u malim sredinama. Svi
sve znaju. I Milovan je to znao. Pravio se da ne zna. Mom ocu bi često rekao: “Čuvajte
onu vašu lepoticu“. Nije to govorio iz neke zle namere ili pomisli, samo mu je delovalo
da to treba da mu napomene. I uvek bi govorio to isto. Nemajući nimalo obzira
prema njemu, sugrađani su ga surovo zavitlavali, jer tuđa nesreća je za neke
sreća i način da sopstvene muke i mane ublaže. Kasno uveče jedne jesenje
večeri, moja sestra Marina i ja smo spavali. Otac je kao i uvek pregledao neka
dokumenta, toliko zadubljen kao da u njima traži skriveni odgovor na neko
kosmički važno pitanje. Majka je kuvala sutrašnji ručak. Uvek je tako činila,
jer od obaveza na poslu ne bi stizala da to učini sutra u toku dana. Snažno
lupanje na vratima nas je sve prenulo. Sestra i ja smo poskočili iz svojih kreveta
kao uplašene srne i dotrčali u dnevnu sobu. Otac je pogledao na špijunku i
odmah nam je rekao da se vratimo u svoje sobe. Šta je dalje bilo saznao sam
mnogo godina kasnije kad sam bio stariji, a roditelji smatrali da sam spreman
da to čujem. Isto je važilo i za moju sestru. Otac je otvorio vrata i zatekao
Milovana krvavog i sa nožem u ruci. Milovan je prosto izustio: „Direktore... ja
ga ubi“. Otac je odmah znao na koga je to mislio i koga je to ubio. Prosto se odigralo
ono što je bilo gotovo neminovno. Cela scena je izgledala nadrealno i
nestvarno. Preneražen prizorom koji vidi ispred sebe, Dragoslav je neko vreme
stajao zapanjen. Nije znao šta da kaže. Telo ga nije slušalo, usta nisu htela
da ispuštaju reči, samo su iz njih izlazili uzdasi i neki čudni zvuci. Nije se
plašio. Sada je sve gotovo, znao je to. Od Milovana se nije bojao. Znao je da
nam neće nauditi. Jedino nije znao, a od toga ga je bilo strah, da li ćemo mi
slučajno izaći iz svojih soba i videti taj užašan prizor. Zato je odmah rekao
Milici da ode kod nas u sobe i bude tamo sa nama za svaki slučaj. Uspela je u
prolazu da vidi Milovana i njegovo lice umrljano krvlju i suzama, ali srećom
nije videla ni nož u njegovoj ruci. Nije znala o čemu se tačno radi, mada je
naslutila. Poslušala je Dragoslava i otišla kod nas u sobu. Znala je po
ozbiljnosti Drakčetovog glasa da tako treba da uradi. Videla je i da je to
nešto što će on sam rešiti, da nisu u opasnosti. „Milovane, moj Milovane...“,
počeo je moj otac. „Znam, direktore, znam...“, odgovarao bi Milovan, i još bi
dodao „Moro' sam“. „Razumem, Milovane“. Pauza a onda opet isto: „Moro' sam...
Moro' sam“. Kao da je govorio o nečemu što zaista nije moglo drugačije. Kao da
nije bilo drugog izlaza. Kada se Dragoslav pribrao, zamolio je Milovana da
sedne na stolicu koju mu je doneo i pozvao je policiju. Rekao mu je da se mora
prijaviti i priznati. „Znam, direktore, znam“, ponavljao bi Milovan. „Hoću.
Nego reko' prvo da javim vama“. Uradio je kako je i obećao i sve od reda
ispričao policiji. Kraljevo eto, više nije pričalo o Milovanu, a on se u
zatvoru izlečio od alkoholizma. Ponekad je potrebno da se potone do dna da bi
se čovek sa obe noge odgurnuo i odrazio prema površini. Kada je izašao iz
zatvora, Milovana je dočekala druga i drugačija zemlja nego ona u kojoj je
otišao u zatvor. Imala je drugo ime i drugačiju zastavu, ali su ljudske
slabosti ostale iste. Nakon izlaska odmah je bio regrutovan i poslat u Vukovar.
Tamo je i poginuo...
... Nisam
razumeo razmirice između Srba, Hrvata i Bošnjaka. A kako bih i razumeo kada mi
je majka Hrvatica a otac Srbin. Studirali su u glavnom gradu Bosne, Sarajevu. I
da sam hteo, verovatno ne bih razumeo. Televizor se gledao tajno, noću,
sakriven od mojih očiju. Vesti su se prepričavale šapatom i taj šapat se odmah
prekidao kada bih ja ušao u prostoriju. Jednog dana, u naš mali stan u Kraljevu,
došla je porodica Begić. Roditelji su mi objasnili da će ostati sa nama mesec,
dva dok ne dobiju vizu za Belgiju, gde su nameravali da otputuju. Ništa nisam
ni pitao, a i zašto bih. Meni je sve to izgledalo super. Došli su sa dve
prelepe kćeri od kojih je starija Emina bila meni bliža po godinama. Bile su mi
odlično društvo i divno smo se slagali. Boju Emininih očiju nikad neću
zaboraviti. Ne znam da li je to bila prva ljubav, jer sam bio isuviše mali, ali
prva simpatija svakako jeste bila. Majku im pamtim kao lepu i dragu ženu
umiljatog glasa. Ramiza sam obožavao. On bi se igrao sa nama decom žmurke sve
dok se svi ne izmorimo. Ništa nije moglo stati našoj sreći na put. Ja sam noću
sanjao kako se ljubim sa starijom sestrom Begić, Eminom. Nikad nikom o tome
ništa nisam rekao ali sam čuo kako ću uskoro biti u pubertetu i smatrao sam
kako to mora da je neki baš cool preobražaj. Kao ono kad se Klark Kent
preobrazi u Supermena. Nema šanse da ga Luis Lejn tada ne primeti. Dok je Klark
Kent, on nije imao baš neke šanse. Ali kada se taj probražaj dogodi, sigurno ću
se i ja njoj svideti, kao i Supermen Luis Lejn. Nisam znao šta posle, ali nije
bitno. Bitno da joj se svidim. Možda će se i zaljubiti u mene. A onda možemo da
odletimo do njenog Višegrada i uzmemo neku igračku o kojoj mi je pričala da ju
je zaboravila da ponese. Pošto više nismo išli na more u Hrvatsku, usput bi
bilo zgodno da sletimo kod naše vikendice i vidimo da li još uvek stoje moji, sestrini
i mamini inicijali koje smo urezali u kore kaktusa. E to bi bilo cool.
Prolazili su dani, mi smo se igrali, a otac je radio kod privatnika. Mama nam
je spremala neke đakonije i ako mene pitate, bilo je to najlepše doba mog
života. Nikako nisam kapirao zašto svi pričaju da su došla neka zla vremena.
Jednog dana otac i Ramiz su otputovali nekim poslom. Tada nisam znao ni gde, ni
zašto. Tek kao mnogo starijem, otac mi je sve ispričao. Otišli su krišom do
Višegrada, koji je tada bio pod kontrolom JNA, da Ramiz uzme sve potrebne
papire za put u Evropu i da se oprosti sa rodbinom. Moralo se. Njih dvojica su
doputovali u Višegrad koji mom ocu oupšte više nije izgledao onako kako ga je
pamtio iz vremena kada je bio u vojsci. Bio je siv i tmuran. Po njemu su se
šetali naoružani vojnici od kojih su jedni izgledali normalno, a drugi baš i
ne. Ti drugi, imali su dugačke brade i bili su neuredni. Izgledali su tako da
ih je se trebalo kloniti. Plašiti pre svega. Pre puta, Dragolsav se raspitao
kod nekih uticajnih ljudi koje je znao, kome treba da se obrati od nadležnih
komandanata u gradu, kako bi bezbedno mogli da se vrate. Mrsko mu je bilo da
priča sa vojskom, ali morao je. Kada je našao tu osobu u restoranu na obali
Drine, ovaj mu je kratko rekao da nema problema da odputuju nazad iz grada,
dokle god poštuju policijski čas i izađu do 19h. Kada ga je Dragoslav upitao
šta se dešava posle 19h, ovaj mu je odgovorio da nikakva pravila više ne važe
posle 19h i da nije bezbedno. Krajičkom oko je pokazao na one sa bradama.
Dakle, kao da se posle 19h kočija pretvara u bundevu, konji u miševe a haljina
na lepoj Pepeljugi se pretvara u rite. Ok, „sve je jasno“. Šta tu ima nejasno.
Zapravo, najbolje je ne pitati puno. Avaj, dođoše dva prijatelja nešto posle
19h na granični prelaz. „Pasoše ili lične karte molim“, reče strogo carinik.
Moj otac ih pruži a neka jeza od glasa kojim mu se carinik beše obratio prođe
mu niz kičmu. „Jeli Dragoslave, a gdje si ti krenuo sa ovim balijom, a! Mi
takve ne puštamo van, znaš“! „Da nam se ne izgube gdjegod po bijelom svetu, Mi
volimo kad su tu kod nas da možemo sa njima lijepo da se objasnimo, znaš Srbine“!
Usta mog oca su ostala nema. „Čuješ šta te pitam, gdje ste se uputili“? „U Kraljevo“,
najzad promuca moj otac. „U Kraljevo, u kraljevski grad sa ovim Turčinom. A, to
neće moći“! „Mi smo prijatelji sa fakulteta“, pokuša da objasni Dragoslav.
„Sačekajte ovdje“, dreknu carinik i ode sa njihovim dokumentima u stražarsku
kućicu. Dragoslava je bilo sramota svojih sunarodnika. „Raki, šta ćemo sad“,
upita moj otac Ramiza. Ramiz samo slegnu ramenima. Šta bi i mogao da mu
odgovori. Dok su oni razmenjivali uplašene poglede, kolima priđe drugi carinik.
Visok čovek, crne kose i blagog osmeha, rošavog lica. Kada u pustinji nađu
nekog na samrti, ko je mnogo dana proveo bez vode, često čuju od takvih ljudi
čudne i neobične priče o anđelima koji su ih posetili i dali im vode, ili o
svetlosti koju su videli. Niko im naravno ne veruje i sve to slušaoci pripisuju
halicinacijama iznemoglih ljudi, ali Ramizu i Dragoslavu će se upravo dogoditi
jedno takvo čudo. Čovek koji je prišao, blago se nasmešio i rekao: „Da li ste
vi Dragoslave, Filipov otac“. Tek sad je Dragoslav imao razloga za paniku. Po
glavi su mu se vrtele misli. Odkud znaju ime mog sina. Zašto pominju moju
porodicu. Ali nešto u osmehu i opuštenosti tog čoveka govorilo mu je da su
bezbedni. „Da“, reče Drakče. „Vaš sin Filip i moj sin Nemanja su drugovi iz
odeljenja“. „Zaista“, zbunjeno će Dragoslav. „Vi me se ne sećate sa
roditeljskih sastanaka. Ja se vas sećam. I ja sam iz Kraljeva“. Zatim zastade i
napravi dugu i ozbiljnu pauzu. „Slušajte me sada dobro, Dragoslave. Vi
prevozite u vašim kolima osobu koja je Musliman. Ovi sa kojima ste razgovarali
pre mene neće vas žive odavde pustiti. Vi se možda izvučete sa zatvorskom
kaznom ali Ramizu se crno piše. Ja sam ovde samo službenik. Nisam ni želeo da
budem ovde. Ovde su me rasporedili. Ugledao sam vaše ime i prezime i prepoznao
o kome se radi. Oni misle da ja sada uzimam podatke od vas pre nego što vas
uhapsim. A ja vam kažem-BEŽITE! Pun gas i ne osvrćite se. Razumete! Bežite! Čak
i ako budu pucali, nema stajanja. Razumete li me, Dragoslave“! Drakče ništa
nije rekao. Nije mogao da veruje u kakvoj se situaciji našao. „Reći ću da ste
mi pobegli“. Dragoslavu je puls lupao kao da se našao go ispred bika na toridi.
Pogledao je još jednom u svoga spasitelja i nije uspeo da izusti čak ni
„Hvala“. A mislio je to. „Pozdravite Filipa, reče carinik i pruži im dokumenta
krišom“. Ramiz uze dokumenta iz ruku carinika a Dragoslav dade gas dok mu se u žilama
krv ledila. Video je u retrovizoru kako ostali carinici sa dugim bradama izleću
sa automatima i dernjaju se. Video je i svog spasitelja rošavog lica kao glasno
psuje i glumi zaprepašćenost. Jugo crvene boje je vrišteći kao ranjena zver jurio
po asfaltu. Gume su škripale. Nisu se zaustavljali sve do Kraljeva. Usput su
mislili na sve moguće scenarije. Možda ih čeka zaseda usput. Možda će ih
uhapsiti u Kraljevu na spavanju. Da li su uspeli da uzmu njihove podatke. Nadali
su se da nisu i da je u tome pomogao njihov spasitelj. Da li je njihov anđeo uspeo
da slaže da su mu istrgli dokumenta iz ruku i da nije stigao da uzme njihove
podatke pre nego što su pobegli. Dvojica mučenika nisu spavali mirno sigurno
još mesec dana. Begići su na posletku sigurno doputovali u Belgiju i dobili
status izbeglica. Kada sam konačno čuo posle mnogo godina celu priču, zastala
mi je knedla u grlu. Kao kad posle mnogo godina saznate neke pojedinosti koje
vas udare poput malja a već je kasno za bilo kakvu reakciju, za sikiraciju, za
bilo šta. A ravnodušni ne možete ostati. Ja samo znam da kasnije više nikad
nisam na isti način slušao pesmu Alekse Šantića „Emina“ u izvođenju Cuneta
Gojkovića. Kad god je čujem opet mi neka knedla zastane u grlu i plačem. Dugo i
gorko plačem. Tada se pitam gde je Emina sada. A ne smem da pitam jer se bojim
šta ću čuti. Nemoćan pred točkom sudbine i nesrećan zbog ljudske gluposti,
molim se da se svet promeni. Svet odbija, a ja se uporno molim. Kome se molim,
ne znam. Bogu ne. On odavno ne sluša naše molitve...
... Sažaljevao
sam sebe. Mislio sam o tome kako je život sam po sebi previše komplikovan i
težak, ponekad nesnosan. Breme koje vučeš i pod čijim teretom posrćeš. Breme,
krst, teret koji nije zaobišao ni Hrista. A On ga svakako nije zaslužio. Teret
pod kojim nam kičma puca, koji ne znamo ni zašto nosimo niti zašto nam je
dodeljen. Prosto je tu. Nije zaobišao nijednog živog stvora. Ni mrava, ni
magarca, pa ni čoveka. Teret je još teži zbog činjenice da je muka njegovog
nošenja stalno isprekidana pauzama zadovoljstava koje te stalno lažno uveravaju
da je teret vredan nošenja. A nije. Ta zadovoljstva su ustvari ona šargarepa na
štapu ispred nosa magarca koji baldisao ide stalno napred ne bi li je dohvatio.
Ako je i dohvatimo, uvek nakon slatkoće sledi i gorčina. Cena koju moraš da
platiš zbog sitnog i kratkog zadovoljstva. Kajanje. Zadovoljstvu je kraj uvek
neminovan. Moja je sestra Marina bi kao devojčica, uvek plakala čim bi počela
špica njenog omiljenog crtanog filma. Mojim roditeljima je dugo trebalo da
shvate zašto plače ako crtani voli. A plakala bi gorko, jer je znala da će se
crtani završiti. Njima je to bilo neshvatljivo. Ali ona je shvatala. Deca
razumeju da su prevarena. Decu nikad ne možeš zavarati. Sa odraslima je lako.
Deca znaju da su izigrana u ovoj šaradi koja se zove život. Njih niko ne može
prevarati. Zato mala deca tako često i plaču. Još je gore vernicima. Oni shvate
tek na kraju. Shvate da su čitavog života olako dozvoljavali da budu prevareni,
nasamareni. Sebe su lažno uveravali da ih tamo negde čeka lepše mesto puno
neprestanog zadovoljstva. Raj. A ne čeka ih. Što je još gore, taj teret koji
nosimo sami sebi namećemo. To je taj osećaj krivice ako nešto ne ispuniš, ako
ne živiš po normama koje je društvo satkalo, ako nisi dobar sin, suprug, brat,
komšija, saborac, kolega, čovek. I zato taj teret ne nose ipak svi. Neljudi,
silovatelji, prevaranti, ubice, propalice, oni su ga lišeni. Jer su taj teret
jednog dana prosto sami sebi sa leđa skinuli. Prosto su odlučili tako. Skini
breme i živi slobodno. Da, život je komplikovan i težak. Pun je „krivih Drina“,
upitnika i dilema na svakom ćošku, na svakom raskršu. Zato Hrišćani na svakom
raskrću stavljaju krst i na njemu Isusa. Da te uputi gde je pravi put. Da li On
to uopšte zna? Jedino je sigurno da dobri i čestiti ljudi uvek i redovno biraju
teži put. Biraju između toga da idu lakšim putem i osećaju se loše jer skidaju
teret sa leđa i natpis sa čela „dobar čovek“, i toga da idu težim putem i
zadrže tu „titulu“. Ja uvek biram teži put. Ne znam zašto. Niko to od mene ne
traži. Život je težak i komplikovan baš zato što moraš da biraš. Komplikovan je
poput nekog francuskog filma novog talasa iz sezdesetih. Ili što bi moj deda
Duja prosto rekao: „U životu bez muke ne može ni na sranje da se ide“. Baš zato
što je tako težak, svakom u životu je očajno potreban krivac. Krivac za to što
služimo ovako tešku kaznu. A ko bi drugi bio veći krivac od onoga koji nam je
život podario. Zato ljudi uglavnom na kraju mrze svoje roditelje. Ili bar
jednog od njih. Krišom ili javno, okrivljuju ih ustvari za to što su im navukli
breme i rekli da moraju da ga nose, isto onako kako su ga i samo oni nosili. A
krivca nema. Niko nije kriv. Ipak, retko se završi sa: „Mir, mir, mir, niko
nije kriv“. Uglavnom se završi sa: „Ava, ava, ava, ti si krava“. Svako na kraju
nađe svog krivca, makar on samo bio žrtveni jarac. Ja sam odlučio da je to
Tamara. Pogrešio sam...
