Opelo ljudskom rodu

U osvit zore nebo se guši,

poslednja nada u meni se ruši,

umirujuć i večan hvata me san.

Ruke trnu, dah se ledi,

sad je jasno šta mi sledi.

Smrt je jasna kao dan.

Ponesoh dukat za skeledžiju,

u lice pljunuh bahatog siledžiju.

Po prvi put bejah srećan.

Razloga imam za slavlje i sreću.

Da sad žalim ne mogu i neću.

Nema kud, stigao' je preki sud.

Pomolih se samo da milostivi budu,

ne pričah o lažnom moralu i trudu,

Grešnik se odao grehu i bludu.

Grešismo svi još od postanja.

Ljudska ćud puna je sranja.

Prošlost nam puna ubistva i klanja.

Mi pagani što planetu Zemlju,

„Maćeho“, zvasmo 'mesto: „Mati“,

znajmo, dođe vreme da se plati.

Đavo je eto, došoa po svoje,

njegovi prsti kapu nam kroje.

Mračna senka steže sve grublje.

Ljudski rode, potonu najdublje!

21.10.2010.