Da li ste se nekad zapitali, ko je na našem rođenju potpisao taj ugovor sa Bogom, da sve u našim životima baš ovako bude? Ko je pristao na to? Ko je pregledao sve paragrafe i sve zakonske začkoljice pa zaključio: „Ok,može“. Ko? Naši roditelji? Sumnjam. Ko je potpisao tu doživotnu povelju po kojoj se obavezujemo na sve i svašta, a za uzvrat dobijamo tako malo. Ja dole potpisani Nepoznati, svojim potpisom garantujem da će ovaj ovde i sada rođeni Radovan Ori, slušati sve naredbe od Svevišnjeg, da će se pridržavati ustava i manifesta „Život na Zemlji“, da će poštovati smernice svih deset Božijih zapovesti, da će u miru i slozi živeti sa ostalim građanima planete Zemlje, da će marljivo učiti i raditi, i da će u „znoju čela svog stvarati hleb“. Ko, je to potpisao...
Znate onaj osećaj kad vreme stane? Ne čuju se prolaznici, ne čuju se otkucaji sata. Ne čuješ čak ni šta ti neka osoba priča ako te to zatekne usred razgovora. Ali zato jasno čuješ otkucaje svog srca, svaki šum na svojoj duši i komešanje u svom mozgu. Ako ga poznajete, znaćete da taj osećaj neverovatno prija. Od njega te podilaze žmarci. To je trenutak u kome si istinski i sasvim sam. Po definiciji takvog trenutka, nemoguće je nekog uvesti u njega. On je samo tvoj, rezervisan samo za tebe i za tvoje misli. U tom svojevrsnom transu možeš da radiš šta ti se hoće sa svojim osećanjima i mislima. Možeš da odeš bilo gde i da budeš bilo ko. Ako to poželiš...