Ukradeni trenutak

 Znate onaj osećaj kad vreme stane? Ne čuju se prolaznici, ne čuju se otkucaji sata. Ne čuješ čak ni šta ti neka osoba priča ako te to zatekne usred

razgovora. Ali zato jasno čuješ otkucaje svog srca, svaki šum na svojoj duši i komešanje u svom mozgu. Ako ga poznajete, znaćete da taj osećaj

neverovatno prija. Od njega te podilaze žmarci. To je trenutak u kome si istinski i sasvim sam. Po definiciji takvog trenutka, nemoguće je nekog

uvesti u njega. On je samo tvoj, rezervisan samo za tebe i za tvoje misli. U tom svojevrsnom transu možeš da radiš šta ti se hoće sa svojim

osećanjima i mislima. Možeš da odeš bilo gde i da budeš bilo ko. Ako to poželiš. Ako na primer voliš da osetiš strujanje u krvi ili trnce u prstima, nije

ti nikakav problem da to iniciraš. Možda voliš da vidiš kako izgleda tvoja jetra, Eustahijeva tuba, plućne alveole, ili srčani zalisci. Hajde, pogledaj.

Ko ti brani. Tu su, samo zažmuri. Obiđi egzotična mesta. Ako pak voliš da budeš u nečijoj tuđoj koži, da vidiš kako je to, dovoljno je samo da

zamisliš šta želiš i eto te u drugom telu i na drugom mestu u sekundi. Jedino je nemoguće zamišljati i osećati ružne stvari, ili stvari koje ti ne prijaju.

Postoji neka blokada ili kakva pregrada u mozgu koja ti to brani tada. Tome nije mesto u toj dimenziji. Ne možeš da razmišljaš negativno.

  Taj osećaj može da nastupi bilo gde i u bilo kom trenutku. Recimo, nađeš se u bioskopu prepunom ljudi i u mračnoj sali usred dosadnog filma i

odjednom počinje taj osećaj. Prepoznaješ ga. Hvata te kao drhtavica od hladnoće, ali prijatna. Zdravo Stari moj, kažeš mu. Kao da je neko ubizgao

u tebe neku supstancu, ona ti se širi telom, obuzima te i nije da se osećaš fizički opijeno, kao od alkohola, već ti um i mašta pređu u stanje hiper-

aktivnosti. Ti se onda prepustiš i znaš da ideš negde gde je lepo i gde si srećan. Osećaš u tom trenutku da si baš tamo gde i treba da budeš. Onako,

skroz sebično i neskromno, odlutaš negde usred dodele nagrada za životno delo i roniš suze dok se zahvaljuješ porodici i prijateljima. Zašto da ne. I

kao da si stvarno bio tamo. Ili, nalaziš se u autobusu broj 75. Krcato je. Stojiš na jednoj nozi. Svaki mišić ti je u agoniji bola, jer jedna ruka ti je na

rukohvatu a druga drži studentsku torbu poslatu od kuće. Torba je preteška jer je puna hrane, mirisa toplog doma i majčinske ljubavi. U toj torbi

na svaki kilogram hrane dolazi tona truda i ljubavi koje je majka uložila u njih. I dok te drska starija gospođa udara laktom u kičmu, ti se setiš te

ljubavi uzidane u pohovano pileće meso ili rolovanu teletinu sa dinstanom šargarepom, i onda krene... Nije ti potrebna droga ili aklohol, taj osećaj

je neuporedivo jači. Voziš se na sopstveni mozak. Nije ti jasno zašto su nekim ljudima stimulansi jedini način da pobegnu od stvarnosti, kad mogu

prosto da puste mozak da obavi svoje. Pustiš se, i krenu slatki snovi. Maštaš, ploviš, i nema u toj priči negde one gospođe što te bode laktom, iako

je odmah tu pored tebe. Nema krcatog autobusa broj 75, nema bola u slabinama. Umesto toga ti si sa Vlatkom Stefanovskim i on ti pokazuje novi

trik na gitari. Ili ti lično Džek Niklson sedi u prvom redu na koncertu i onako ludački, kako samo on ume, smeje se, veseli i peva.

  Deca to zovu mašta, umetnici „stanje uma“ a psiholozi „beg od stvarnosti“. A ja to zovem „ukradeni trenutak“. Ukrao si ga, to je jasno. Ukrao si ga

od sadašnjosti i poklonio budućnosti. Dozvolio si sebi da budan sanjaš i maštaš kao malo dete. Svakom je to potrebno, savakom. I svako to

ponekad doživi, priznao to ili ne. Ostaje samo da to radimo češće. Da se prepuštamo. Hajde, zatvorite oči i pobegnimo od stvarnosti na čas.

Možemo mi to.    

Beograd 2002